Zakon o registraciji privrednih subjekata
član 69.
Ništavost upisa
Sentenca:
- Ugovor o osnivanju čiji se poništaj tužbom traži ima pored obligacionih i statusnopravna dejstva, što ima za posledicu da se na isti ne mogu primeniti opšta pravila obligacionih odnosa, pa se i ugovor na osnovu kojeg je izvršen upis ne može poništavati primenom pravila obligacionog prava, već samo tužbom za utvrđivanje ništavosti upisa iz člana 69. Zakona o registraciji privrednih subjekata.
Iz obrazloženja:
Odlučujući o tužbenom zahtevu prema drugotuženom, prvostepeni sud je takođe pravilno primenio odredbe Zakona o registraciji privrednih subjekata, kada je odbacio tužbu prema drugotuženom.
Sporno je pravno pitanje da li se na konkretan odnos imaju primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima ili pak Zakona o registraciji privrednih subjekata u pogledu razloga za isticanje ništavosti, a samim tim i rokova za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti.
U tom smislu, pravilna primena materijalnog prava ogleda se u tome što je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 69. Zakona o privrednim društvima kojom je izričito propisan osnov, postupak i rok za podnošenje predmetne tužbe za utvrđenje ništavosti registracije podatka o privrednom subjektu, uključujući i registraciju njegovog osnivanja.
Primena opštih pravila vezanih za prava iz obligacionih odnosa u pravu privrednih društava, moguća je samo ako u njemu neko pitanje nije regulisano odgovarajućim pravilima kojima se reguliše oblast u koju to pitanje ulazi. Kako ugovor o osnivanju čija se ništavost tužbom zahteva, ima pored obligacionih i statusnopravna dejstva, na isti se ne mogu primeniti opšta pravila obligacionih odnosa, pa se shodno tome i ništavost registracije osnivanja izvršene na osnovu takvog Ugovora ne može utvrđivati primenom pravila obligacionog prava, već samo podnošenjem tužbe za utvrđivanje ništavosti upisa iz člana 69. Zakona o registraciji privrednih subjekata. Prema tome, Zakon o registraciji privrednih subjekata je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, pa je njegova primena u ovom slučaju primarna.
Kod takvog stanja stvari, pravilno je prvostepeni sud odbacio tužbu tužioca u odnosu na drugotuženog, jer je odredbom člana 69. stav 3. Zakona o registraciji privrednih subjekata propisan subjektivni rok od 30 dana od dana kada je podnosilac tužbe saznao za razloge ništavosti, odnosno objektivni rok za podnošenje tužbe od tri godine od dana izvršene registracije.
U konkretnom slučaju, sporni upis registracije osnivanja drugotuženog izvršen je rešenjem Agencije za privredne registre dana 01.06.2005. godine, a tužilac je podneo tužbu dana 12.06.2007. godine (u okviru objektivnog roka). Međutim, u parnici koja se između istih stranaka i u pogledu istog zahteva vodi pred sudom pod br. P. 8807/07, tužilac je podneo tužbu dana 07.11.2005. godine, tako da je za razloge ništavosti tužilac najkasnije saznao upravo tog dana, pa proizlazi da je tužbu u ovoj parnici podneo po proteku navedenog subjektivnog roka od 30 dana, pa je ista pravilnom primenom odredbe člana 279. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, odbačena kao neblagovremena.
Iz izloženog, a na osnovu odredbe člana 387. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.
(Rešenje Privrednog apelacionog suda, Pž. 131/2010 od 24.6.2010. godine – Sudska praksa privrednih sudova – Bilten br. 1/2011)